Duše Blizanci 11:11

Amelija je živela u Italiji zajedno sa svojom porodicom u drugoj polovini sedamnaestog veka, u jednom malom mestu u predgrađu Rima. Njena je porodica imala svoje imanje sa zasađenim maslinama i u toku leta i jeseni dugo je ostajala da radi na plantaži… Poticala je iz porodice u kojoj je vladala ljubav, mir i harmonija. Imala je lepo detinjstvo i prekrasne roditelje. Živela je u vremenu inkvizicije, periodu koga se čovečanstvo kasnije stidelo. To je bio period kada je lov na veštice iznedrio najstrašnija i najsurovija zlodela prema ženama u ljudskoj istoriji. Iza paravana lova na veštice, u stvari, mnogi isfrustrirani, zavidljivi, umobolni, impotentni sadisti optužili bi mlade, lepe i inteligentne žene (svesni toga da ih nikada ne mogu imati) da su sklopile pakt sa đavolom, da bi ih zatim mogli mučiti najsurovijim načinima, koje mogu izmisliti samo psihopate, a koje teško može da shvati normalan ljudski mozak. Ove nevine žene su umirale u strašnim mukama i u agoniji, proklinjući muški rod i svoj prokleti život. To vreme je Ameliju strašno uznemiravalo i plašilo. Ipak, ona, kao i njene sestre, imala je sreće. Delimično, razlog tome je bio i to što je vešto izbegavala da zapadne za oko bilo kome ko bi joj mogao naštetiti, a delimično i tome što je živela u malom mestu gde su ljudi živeli skromno, takoreći siromašno, i jednostavno su gledali svoja posla. Zato je Amelija imala bezbrižno detinjstvo, a kada je postala mlada i lepa devojka, mnogi momci iz njenog mesta pokušavali su da joj se približe i da privuku njenu pažnju. Ona je bila stvorena da bude voljena. Tako je izgledala, tako hodala, tako se smejala, tako govorila. Još odmalena je bila pokretna ljubav. Videlo se da je dete odnegovano s puno pažnje, topline i ljubavi. Iako su je mnogi momci želeli, ona nije dozvolila da potroši emocije na onog prema kome nije osećala ono što treba. U mislima joj se neprestano vraćao jedan san koji je često sanjala još od svoje petnaeste godine. U njemu se pojavljivao lik mladog muškarca koji je imao prekrasne crne oči i najlepši osmeh na svetu. No, on je padao u neku provaliju pružajući ruke prema njoj... Molio je da ga spase. I uvek ga je ona u poslednjem trenutku hvatala za ispružene ruke i izvlačila iz provalije. Najviše ju je mučilo što joj je taj muškarac bio mnogo poznat, ali nije mogla da objasni odakle i zašto. Zanesena takvim mislima, ostala je dugo u vodi, a kada su se na nebu pojavile i zvezde, shvatila je da je dugo ostala i krenula lagano da izlazi iz reke.

Leon je imao trideset godina i u to vreme, u sedamnaestom veku, on je već bio stari momak. Bio je lep, stameni muškarac sa crnim očima i kratkom bradom, uvek lepo negovanom. Bio je vredan, inteligentan i jako osetljiv. U njegovom životu se pojavilo mnogo devojaka, a sa nekoliko od njih se i družio, ali uvek je osećao da mu nešto malo, nešto jako malo nije davalo da ide do kraja ni sa jednom ženom. Nije mogao da se reši na brak. I sreća što je to bilo tako. On nije mogao sebi da objasni šta je to tako malo što tako mnogo utiče na njega da se ne može odlučiti da stupi u brak. Duboko u sebi osećao je da te žene nisu njegove, da iako su lepe, pametne, vredne ili bogate, one nisu za njega, one su za nekog drugog. U jednom periodu svoje mladosti on je bio rastrzan između dve nepomirljive strasti, između dve podjednako lepe žene… Ali životu se više puta zaljubiš, ali samo jednom voliš. To ćeš znati kada shvatiš da postanak tvog čoveka postaje i tvoj postanak i kada njegovo srce kuca u istom ritmu s tvojim, kada poželi dete začeto i rođeno u ljubavnoj strasti, kada te gleda kao zvezdu, kada te pije usnama i pogledom i kada postaneš njegov vazduh koji udiše kao davljenik. Tada znaš da je takva ljubav veća i od života i od smrti.

…U Lijaninoj porodici je bilo četvoro dece, dve sestre i dva brata. Lijana je bila najstarija, te je zato često išla s majkom da joj pomogne u čišćenju bogataških kuća. Nemo i poslušno je prihvatala svoju sudbinu, zato što joj je najvažnije od svega bilo da pomogne svojim najbližima, a posebno svojoj majci. Na lepoti su joj mogle pozavideti najnegovanije dame najviših društvenih slojeva Francuske. Ali ona, tako skromna i siromašna, nije bila svesna svoje lepote. U prostoj haljini od belog kašmira sa plavim vezom izgledala je kao vila. Često je u svojoj prekrasnoj plavoj kosi nosila cvet. Plave oči, beli ten, nežna koža i vitki stas mogli su da probude želju kod svakoga, čak i kod onoga na samrtničkoj postelji. Crte ovog lepog nedirnutog lica predstavljale su ideal anđeoske čistoće. Njena mlečna belina odbijala je svetlost skoro 77 kao ogledalo, a nežno crvenilo po obrazima kao da je bilo prevučeno najfinijom četkicom. Izgledala je kao boginja ljubavi. Prava Afrodita. Njena skromnost, čistoća duše i njena nevinost bili su pravi magnet za muškarce. Bila je stidljiva i tiha devojka, povučena u sebe i u svoj bogati duhovni svet. Imala je razvijenu kreativnost i bujnu fantaziju. Često je zamišljala čoveka svog života i uživala u svojim maštanjima o njemu. Nesvesno, pred njom se pojavljivao lik Leona, iako nije znala da je to sećanje njene duše iz prethodnog života. Ono što je ona doživela sa svojim čovekom u prethodnom životu sada se instinktivno pojavljivalo u njenoj svesti, koja sve pamti. Ona je to tumačila kao sopstvenu želju i maštu i nadala se da će imati sreće da nađe takvog čoveka za kakvim je čeznula njena mlada devojačka duša…

Lekar Aleksej je bio klasični predstavnik čoveka iz Pariza. Imao je lavovsko držanje – bio je ljubazan i dostojanstven, ali je bio tajanstveni lav. Elegantni Pariz se divio njegovim bogatim odelima, besprekorno sjajnim čizmama, njegovim prekrasnim konjima koje su terali crnci. Svi su znali koliko je bogat. Kada bi otišao na neku predstavu u pozorište, uvek je zauzimao mesto do orkestra. Nikada nije posećivao nijedan salon, nikada ga niko nije video ni sa jednom loretom, njegovo se ime nije moglo dovesti u vezu ni sa jednom lepom ženom iz otmenog sveta. Njegova otmenost je bila produhovljena, tako da je njegova pojava izazivala zavist kod Parižana, a Parižanke su se tajno zaljubljivale u njega. To je bilo ono što je gledao svet spolja, no ono što je on nosio duboko zakopano u svojoj duši bilo je nešto sasvim drugo…

Viktorijana je u mladosti bila nežna, stidljiva, povučena devojka. Rasla je u toplom domu, okružena ljubavlju i srećom. Bila je odgovorna, vredna i brižna. Volela je da pomaže ljudima, da ih voli i da ih poštuje. Uvek je bila vedra i nasmejana. Intuitivna, spiritualna i uvek sa blaženim osmehom, imala je pozitivne crte koje su svi obožavali. Bila je odlična prijateljica, puna razumevanja. Imala je urođeni kreativni naboj, umetničku dušu i potrebu uvek da napravi nešto lepo. Pozitivni pristup životu koji je imala delovao je optimistički na sve u njenoj blizini. Nisu je interesovale materijalne stvari i nije imala težnju da trči za parama. Nije  imala nešto protiv bogatstva, jednostavno je bila svesna da je to promenljivo stanje. Nije se plašila toga šta joj nosi budućnost zato što je verovala u srećnu budućnost. Kretala se, pomalo naivno, tamo gde ju je vodio put. Njena umirujuća stabilnost, čak i u najgorim burnim situacijama, uspostavljala je balans i mir kod svih oko nje. Bila je bogata ćerka aristokrate koji je živeo u Harkovu u Rusiji krajem devetnaestog veka. Bila je drugo dete u porodici, imala je jednu stariju sestru, jednu mlađu i brata. Rasla je u izobilju, u sjaju i raskoši, okružena slugama. Imala je udoban život i sve što poželi. Detinjstvo je provela u vremenu kada su se u Rusiji dešavala duboka društvena previranja. To je bio period pre Oktobarske revolucije, kada je aristokratija bila stavljena na test samoodržanja. Iako je monarhija već bila poljuljana a mnoge aristokrate počele da propadaju, Viktorijanin otac uspešno se snalazio u novoj ekonomskoj krizi u državi.

Ilijan je živeo u istočnom delu Moskve, u lepoj kući koju je nasledio od svog oca. Tu je živeo sa svojom ženom Konstantinom i njihovim tek rođenim sinom. Kuća je imala sve udobnosti i bila je pristojno, skoro luksuzno mesto za život. Njegova javna profesija mu je zadavala mnogo radnih obaveza i zato je često ostajao u svojoj radnoj sobi, koja se nalazila udno prostranog salona u kući, do kasnih noćnih sati. Tamo je, u miru, završavao radne obaveze koje su mu ostale u toku dana, a zatim, sa čašom dobrog crvenog vina, ispružio bi se na trosedu i čitao umetničku literaturu. To ga je opuštalo posle dugog i napornog radnog dana. Ta njegova noćna rutina bila je beg od realnosti zbog emotivne praznine koju je osećao. Čitanje mu je odvlačilo misli od bračnog života i smirivalo ga pre spavanja. Živeo je u porodici koja mu je obezbedila bezbrižnu mladost, solidno obrazovanje, a pre svega mnogo ljubavi. Imao je kvalitetno vaspitanje. Bio je jako osećajan čovek, no to je vešto krio iza strogog izraza lica, visine glasa i držanja tela. Izgledao je kao grčki bog Apolon, a njegova spoljašnost do detalja je odslikavala njegovu unutrašnjost. Njegova spoljašnja lepota bila je u skladu sa još lepšom unutrašnjom, a oba kvaliteta oblikovala su posebnu specifičnu ličnost nekarakterističnu za slovenski mentalitet. Karakterisala ga je ozbiljnost, stabilnost i jednostavnost. Ljubav jakog i ozbiljnog muškarca oduvek je bila udica za zdrave žene. A osim toga, i romantičnost je pozlatila tog čoveka. Bio je odgovoran, nezavisan, odlučan, i čvrsto je stajao na zemlji, te su zato prijatelji mogli da se oslone na njega. Bio je omiljen u svojoj sredini zato što su mu ljudi verovali i zato što je znao da čuva tajne. Imao je jaku volju i bio prilično samouveren. Tačno je znao ko je, pa se zato osećao komotno u raznim socijalnim situacijama. U društvu je bio poštovan zbog svoje oštroumnosti i duhovitosti. Zadržavao je distancu i rezervisanost zato što je čuvao svoj lični prostor. Bio je netolerantan za glupiranja, ali je prihvatao spontanost u odlučivanju i ostajao je smiren u skoro svakoj situaciji. Spolja je izgledao neosećajan, no to je bila samo maska da zaštiti svoju ranjivu i osetljivu prirodu. Voleo je iskrenost i odgovornost, verodostojnost i postojanost u međuljudskim odnosima. Bio je veran u ljubavi, no nezavisan i svoj. Poštovao je sebe zato što je znao svoje sposobnosti i veštine, i retko se oslanjao na druge ljude. Njegova tiha priroda i požrtvovanost su kompletirale njegovu ličnost.

Gordijana je bila bogata ćerka biznismena koji je živeo u Makedoniji, u elitnom delu Skoplja, krajem dvadesetog veka. Kuća u kojoj je rasla sa svojom porodicom više je izgledala kao raskošni zamak. Ogromno imanje, koje se prostiralo na hiljade kvadrata, bilo je održavano uz pomoć ljudi koji su radili za njih, a imali su i poslugu. Gordijana je imala starijeg brata i mlađu sestru. Oni su rasli u izobilju, u sjaju i raskoši. Imali su udoban život i sve što požele. Ona je bila devojka prosečne lepote, ali s jakim intelektom i oštroumnošću. Njen prosečni izgled postajao je privla- 205 čan zbog lepote intelekta. Iako nije bila mnogo ženstvena, njena bogata, brendirana garderoba pojačavala je njen šarm, kojim je bila prirodno obdarena. No, nažalost, to nije moglo da se kaže o njenom karakteru. Bila je naprasita, a njena razmaženost činila ju je sebičnom i lenjom. Nažalost, savremena žena na Balkanskom poluostrvu još uvek je morala da potiskuje sebe i gazi svoju pravu prirodu da bi opstala u surovom društvu, iako je živela na pragu dvadeset prvog veka. Pošto je u prošlom veku izgradila svoju poziciju na buntu i revoltu, morala je da evoluira da bi opstala, i time se udaljila od svoje uzvišene ženske prirode. Ovdašnje žene su vekovima bile ugnjetavane, zapostavljane, izlagane neprestanom mučenju, borbi, teškoćama i nepoštovanju. Majke Balkana vekovima su stradale, bile su mučene i ubijane, ostavljene slomljene i same. Gazili su ih osvajači, prijatelji, porodica, a često i sopstvena deca. Sudbina balkanske žene jasno je pokazivala razlog kolektivnog stradanja na ovim prostorima. No polako, ljudi su shvatili da je čovečanstvo uništilo ženu i, otuda, to isto čovečanstvo mora da je i oslobodi. Revolt i prkos instinktivno je postojao i u Gordijani.

Anel je bogat biznismen iz Turske, koji dolazi na biznis bal u Makedoniji kod oca Gordijane, koji je njegov biznis partner.On ima cetiri zakonske zene I deca sa njima. Imao je naizgled sve: ženE, decu, bogatstvo, društveni status, mladost, lepotu, inteligenciju i autoritet. No, znao je i to da ga stalno prati taj prokleti osećaj da nešto malo, sasvim malo nedostaje. Sada je shvatio odakle je dolazio taj osećaj i zašto. Na taj biznis bal, on svaca sta je to bilo…Tada je rešio. Ako je Gordijana spremna da mu dâ život, on će se odreći dosadašnjeg života i potpuno će se posvetiti samo njoj, samo jednoj ženi, svojoj ženi. Jednostavno je shvatio kakva je ta sila koja je učinila da se oseća ovako i zašto mu ta žena izgleda tako poznato i tako mnogo blisko, kao da je bila njegova oduvek. I zato nije hteo da čeka ni dana više, nego da odmah ide i da je zaprosi. Nije imao šta da čeka. Bio je rešen da Gordijana postane njegova žena i da ne gubi vreme i život u praznim emocijama, bez prave radosti i sreće.

Leona je, zajedno sa svojim roditeljima i svoje tri sestre, živela u rezervatu na planini Šambala, na Himalajima. Pošto je društvo bilo postavljeno tako kako je bilo, mnogi nisu želeli da žive u takvom društvu. Nisu želeli da se mešaju sa robotima, nisu želeli da putuju po Sunčevom sistemu, nisu želeli da žive virtuelni život sa hologramima, nanočesticama, kompjuterima, robotima, u svetu koji je za njih bio neshvatljiv, svetu koji je bio na granici da pređe u svet veštačke inteligencije. Tamo u Šambali sve je bilo drugačije. Šambala je imala kružnu formu, iako je ona u drevnim zapisima bila predstavljena kao cvet lotosa, sa osam listića. Ona predstavlja simbol srčane čakre. U mnogim drevnim zapisima ova zemlja naziva se magičnom ili mitskom. Veliki deo budističkih, vedskih i drugih zapisa iz istočnih zemalja naučno je potvrđen, pa zato Šambala i nije bila toliko mistična koliko su o njoj mislili ljudi dvadeset prvog veka. Ideje Nikole Tesle, naučnika dvadesetog veka, proizlazile su iz ogromnog uticaja koji je drevna istočnjačka filozofija imala  na njega. Teorije nekih od najboljih naučnika prošlosti, koji su isto tako bili mistici, uključujući i Isaka Njutna, koji je izučavao i alhemiju, moderne duhovne nauke su dokazale. U stvari, i naučno se potvrdilo da bezgranična, sveprisutna svest nema granica, i da je ona sve ono što Je. Da nema forme i da se izražava na mnogo načina, tako što svaki oblik može da se odigrava u njoj. Na modernom jeziku dokazalo se da je svest kao atom ili kao neka temeljna jedinica u kojoj se sadrži Sve. Sve je sačinjeno od nje. Znači, SVE što JE jeste ta jedna svest. Leona je bila od onih savršenih lepotica što zaslepljuju svojom lepotom. Ona je bila jedna od onih žena što ih priroda stvara s posebnom pažnjom i zasipa ih sa najlepšim poklonima: otmenost, dostojanstvo, lakoća, elegancija, posebna telesnost, koža stvorena od svile. Gledajući je, Rubin je shvatio da u okeanu mnogih pokolenja postoji neki afrodizijski tok iz koga izlaze sve Afrodite i sve Venere, ćerke istog slanog talasa. Imala je sve uzvišene karakteristike, vitkost i privlačnu telesnost žene koja je rođena kraljica. Kosa koju je pramajka Eva dobila od Božje ruke nasledila je i ova devojka. Njeno otmeno držanje, čisti profil i njen hod oduševljavali su, tako da je Rubin bio ošamućen od pogleda na to prekrasno Božje delo. Zivela je u eri Vodolije kada čovečanstvo je doživelo drastične promene. Planeta Zemlja nije bila ista kao pre samo sto godina. Tehnologija je uzela takav zamah da je sada, sredinom dvadeset trećeg veka, život na Zemlji ličio na onaj koji su ljudi gledali u naučnofantastičnim filmovima iz prethodnoga veka. Nanotehnologija je bila u punom jeku i bila je nauka dvadeset trećeg veka. To je pomoglo ljudima da produže svoj život, da se podmlade, pa čak i da se vrate unazad kroz vreme. Pomoću nanočestica čistio se ceo kardiovaskularni sistem čoveka, a u isto vreme lečile su se bolesti i tumori. Iskorenjene su sve bolesti koje su u prošlom veku ugrožavale ljudsko zdravlje. Stvarali su se ljudski organi koji su odgovarali svakom telu (od svog tela za svoje telo). Bio je ogroman napredak i u ishrani, koja se više svodila na hranljive eliksire, i zato su ljudi ostajali vitalni, zdravi i srećni. Med i žitarice bili su bazična hrana. Cigarete i droga su bili potpuno nestali, više zbog toga što je kod ljudi bila podignuta svest o njihovoj štetnosti nego zbog zabrane njihovog konzumiranja. Samo se  alkohol još uvek konzumirao, zato što su dokazali da je on životni eliksir, a ne otrov. Nanotehnologija u ovoj 2241. godini bila je suočena sa mnogim naučnim dostignućima i na korak od uspeha da omogući večni život. Napredak je išao dotle da baka, majka i ćerka izgledaju kao da su istog uzrasta. Kompjuterska tehnika i robotika su olakšale život tako da su roboti radili mnoge poslove umesto ljudi. Svako je mogao da kupi robota po pristojnoj ceni. Bilo je robota za čišćenje, pripremu hrane, obradu zemlje, za rad u industriji, za negu tela, za masažu, za druženje, za negu dece i staraca, za pisanje, za crtanje itd.

Rubin je živeo u unutrašnjosti, na severu planete Zemlje, na teritoriji na kojoj se nekad nalazila jedna velika država koja se zvala Rusija. I sada, kada čovečanstvom upravlja jedna Svetska vlada i kada više ne postoje granice između država i naroda, ta teritorija je još uvek nosila to ime. Rubin je bio praunuk dede cvećara i tu tradiciju u porodičnom poslu još uvek su čuvali. Porodica je još uvek gajila cveće, no sada samo iz humanitarnih razloga. Pošto nisu postojala sredstva plaćanja, ljudi nisu radili za finansijsku korist, već svako prema svojoj svesti i savesti – svakom prema potrebama i svakom prema mogućnostima. Ono što je bilo utopija u devetnaestom veku, sada, u dvadeset trećem veku, postalo je realnost. Rubin je bio momak od trideset četiri godine, srednje visine, s lepim vitkim telom i prekrasnim crnim očima. Imao je divne ljudske osobine, koje su krasile one ljude što su prošli kroz stotine života na Zemlji. Bistri um i urođena inteligencija bile su nagrade iz prethodnih života, zato što on nije vukao neke teške 249 karmičke dugove. Imao je razvijene najjače ljudske veštine zato što je, i u ovom životu, ulagao mnogo u sebe i u svoj lični duhovni razvoj. Sve je to radio s lakoćom, sa srećom i zadovoljstvom, s velikom posvećenošću i voljom. Time je za sebe i svoje najbliže obezbedio lep život. Bio je skroman, nije mu trebalo mnogo da bude srećan. Njegov izazov su bila putovanja. Proputovao je celu Zemlju, posetio i nekoliko susednih planeta i naučio mnogo o ljudima i o životu. To je bio njegov jedini ’porok’. Ostalo vreme svakodnevnog života provodio je u nadgradnji ličnog duhovnog razvoja, u miru, i najčešće u samoći. Voleo je duboko da razmišlja i zato je više bio sam nego u društvu. Pošto je bio ličnost koja je odskakala od svoje sredine zbog ekstremno visoko razvijenih humanističkih vrednosti, teško je nalazio slične sebi. Za Rubina je svaki razgovor i svako druženje moralo da bude duhovno i emotivno ispunjenje, zato što ga je sve drugo umaralo i za njega je to bilo gubljenje dragocenog vremena. Iz tih razloga jedini koji je bio ravan njegovom duhovnom razvoju bio je njegov rođak, pa je zato s njim provodio najveći deo dana. S njim je otkrivao, istraživao i ulazio dublje u tajne života vasione i čovekove duše. Njihovi razgovori ličili su na debate, isprepletene inovativnim idejama, filozofijom, umetnošću, istorijom, no najviše od svega religijom, čija se metaforičnost konačno otkrila u ovom veku. Razgovarali su o tome što su konačno u ovom veku objašnje.